Teslini poslednji dani i iskre budućnosti

U samo mesec dana stekle su se dve značajne godišnjice; 5. decembra 2022. godine Muzej Nikole Tesle obeležio je 70 godina od svog osnivanja, a 7. januara 2023. navršilo se 80 godina od smrti genijalnog naučnika i pronalazača. Iako su priče o Teslinoj smrti i sahrani, kao i o nastanku njegovog muzeja u Beogradu uglavnom poznate široj javnosti, posebno je zanimljivo zaviriti u određene dokumente i sećanja nekih od ključnih aktera koji pružaju dragoceni uvid u niz manje poznatih detalja o Teslinim poslednjim danima, o opelu, o Teslinoj sahrani i kasnijoj kremaciji, kao i o temeljnom formiranju Tesline celokupne zaostavštine i njenom putu do budućeg muzeja u Beogradu koji će postati jedinstveno mesto u svetu i izuzetno svedočanstvo o Teslinom životnom putu i nemerljvom značaju njegovog celokupnog dela.

Jedan od poslednjih Teslinih portreta

Kada je reč o bitnim detaljima koji se odnose na poslednje Tesline dane i brojne činjenice o samoj sahrani i kremaciji Teslinih posmrtnih ostataka, u najdragocenije izvore svakako spadaju sećanja Šarlote Mužar, dugogodišnje sekretarice Save Kosanovića, sina Tesline najmlađe sestre Marice.
Svoja sećanja Šarlota je pisala u nekoliko navrata i uputila ih Teslinom memorijalnom društvu u Njujorku, kao i Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Kako sama naglašava u svom tekstu „O Tesli“, koji je napisala marta 1981. godine, ideja da zapiše svoja sećanja nastala je u vreme proslave Teslinih dana na Nijagarinim vodopadima, u kojoj je i sama učestvovala. Proslavu je organizovalo Teslino memorijalno društvo SAD i Kanade 11 – 12. jula 1980. godine. U subotu, 12. jula, na prijemu održanom pre američke premijere filma „Tajna Nikole Tesle” Zagreb-filma, upoznala se sa profesorom Majklom Borom Petrovićem. Tada mu je, kao profesoru istorije na Viskonsin univerzitetu, ispričala šta je znala o Tesli, o njegovim spisima i o tome šta se sa njima događalo od trenutka Tesline smrti do njihove isporuke i deponovanja u budući Muzej Nikole Tesle u Beogradu, jula 1952. godine. Upravo tada je shvatila koliko je dragoceno da zapiše sve činjenice i događaje o kojima puno zna zahvaljujući intenzivnom druženju sa Savom Kosanovićem i članovima njegove porodice. „Svi ostali koji su bili upoznati sa ovim događajima nisu više među živima, i zbog toga bih želela da ovaj zapis bude dostupan javnosti u arhivi Teslinog društva“, zaključuje Šarlota u uvodu svojih sećanja.

Sava Kosanović

Šarlotini roditelji, kako sama navodi u jednoj posebnoj napomeni u tekstu svojih sećanja, „emigrirali su iz kraja koji je početkom 20. veka pripadao Austrougarskoj, u provinciji Hrvatskoj. Od mog najranijeg detinjstva provedenog u okolini Pitsburga, slušala sam o talentu i genijalnosti Nikole Tesle. Svi susedi, prijatelji i rođaci veoma su se ponosili Teslom i svoje oduševljenje preneli su i na mene”.
Sa Savom Kosanovićem (1894- 1956), srpskim političarem, publicistom i diplomatom, tada ministrom snabdevanja Vlade Kralјevine Jugoslavije u izbeglištvu, upoznala se 7. decembra 1941. godine kada mu je pomogla oko prevoda pozdravnog govora koji je održao na banketu Američko-slovenskog kongresa, u Detroitu. Bio je to dan koji je obeležio i noviju istoriju SAD. Počasni gost na ovom događaju, Frensis Bidl, državni tužilac Sjedinjenih Država, otvorio je ovaj skup rečima: ”Jutros je Japan bombardovao Perl Harbur na Havajima”.
Tako je počela njena karijera, tesno povezana sa Savom Kosanovićem, čija je sekretarica postala 1. juna 1942. radeći u Jugoslovenskom informativnom centru, koji se nalazio u čuvenoj Petoj aveniji, u Njujorku. Tek kasnije, prilikom posete Kralja Petra II Nikoli Tesli jula te godine, saznala je da je veliki genije bio Kosanovićev ujak.
Posebno je zanimljivo Šarlotino sećanje na okolnosti u odnosu Save Kosanovića i Nikole Tesle u poslednjoj godini naučnikovog života, kao i detaljna priča o njenom jedinom susretu sa Teslom u hotelu “Njujorker”, nekoliko meseci pre njegove smrti.
Posebno je zanimljivo Šarlotino sećanje na okolnosti u odnosu Save Kosanovića i Nikole Tesle u poslednjoj godini naučnikovog života, kao i detaljna priča o njenom jedinom susretu sa Teslom u hotelu “Njujorker”, nekoliko meseci pre njegove smrti.

Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli u njegovom apartmanu u hotelu “Njujorker”, jula 1942. godine

„Te jeseni, dok je Sava N. Kosanović bio u bolnici zbog hitne operacije slepog creva“, započinje svoju priču Šarlota Mužar, „Tesla je pozvao njegovu kancelariju. Kasnije sam saznala za Teslin običaj da se javlja telefonom sestriću na njegov stan u hotelu ‘Navare’ u svako doba noći (g. Kenet Svizi je primio mnoge od tih poziva). Tesli je hitno bio potreban novac. Njegov glas zvučao je starački, iscrpljeno, drhtavo i kao iz daljine. Rekao je da će mu biti dovoljno 50 dolara.
Sutradan, kada sam stigla u hol hotela „Njujorker“, pozvala sam Teslu. Posle dužeg vremena i mnogo zvonjenja, telefonista mi je rekao: ‘Molim vas, budite strpljivi. Ponekad je dr Tesli potrebno dosta vremena da odgovori’. Konačno sam čula njegov glas, istovetan kao prethodnog dana, koji je rekao ‘zdravo’ i pozvao me da se popnem u njegovu sobu, pošto sam objasnila razlog svog dolaska. Na neki način, to me je iznenadilo. Očekivala sam da će zatražiti da ostavim novac na recepciji ili da ga pošaljem po portiru, jer sam čula da je živeo usamljenički. Njegov apartman se nalazio na kraju hola na 33. spratu. Zakucala sam i pozvao me je da uđem.
Preda mnom je na krevetu sedeo Nikola Tesla. Izgledao je mnogo slabiji nego na fotografijama snimljenim prilikom posete kralja Petra nekoliko meseci ranije. Bio je u pidžami. Imao je retku, potpuno belu kosu s razdeljkom na sredini. Njegovo lice je bilo ispijeno, delovao je sasvim izmršavelo. Oči su mu bile prodorno oštre. Njegov krevet je bio staromodan, čini mi se od mesinga. Između nas je stajao staromodni, okrugli trepezarijski sto, prekriven papirima i zabeleškama.
Predstavila sam se i ponovo objasnila svoj dolazak. Rekao je ‘dobro’, i pokretom ruke pokazao da stavim koverat na sto, što sam i učinila. Zastala sam za momenat i upitala da li mu bilo šta treba i da li bih ja mogla nešto da učinim za njega. Rekao je: ‘Ne, veliko vam hvala, gospođice’. Nerado sam ga napustila.
Po povratku iz bolnice, Sava N. Kosanović je obavešten o mom odlasku kod Tesle i uz mnogo zahvaljivanja odmah mi je vratio novac. Tom prilikom sam saznala da mu se Tesla povremeno obraćao za novčanu pomoć, pošto je tada primao 600 dolara mesečno od Teslinog instituta iz Beograda. Ne znam kako su ova novčana sredstva dostavljana jer nije postojala direktna veza između Jugoslavije i SAD, možda preko Jugoslovenskog informativnog centra.

Poslednji račun njujorškog hotela „Njujorker“ koji je Tesla platio 5. januara 1943. godine

Otprilike u to vreme, Sava N. Kosanović mi je pričao o putovanju u SAD, 1926. ili 1932. da bi posetio čuvenog ujaka. Tesla je tada rekao sestriću da često odlazi u bioskop, pošto mu sedenje u bisokopskoj sali pomaže u razrešavanju problema. Kazao je da najbolje razmišlja gledajući filmove. Sava N. Kosanović je išao sa Teslom na neke od tih projekcija.“

Okupljanje na vest o Teslinoj smrti

Nikola Tesla preminuo je 7. januara 1943. godine, u osamdeset sedmoj godini života, od posledica koronarne tromboze. Preminuo je u snu, u svom apartmanu 3327, na 33. spratu hotela „Njujorker“, u kome je proveo poslednjih deset godina života. Šarlota Mužar svojevremeno je uputila Muzeju Nikole Tesle zvanični dokument koji je naslovila sa „Sahrana Nikole Tesle“ u kome je iznela i sećanja na vest o Teslinoj smrti
„Gospodin Sava Kosanović“, započinje svoju detaljnu priču Šarlota Mužar, „obavešten je o Teslinoj smrti rano ujutro, od strane uprave Hotela Nјujorker i odmah se uputio tamo, a kasnije su mu se pridružili prijatelјi. Gospodin Kenet Svizi pročitao je vest o Teslinoj smrti u jutarnjem izdanju Nјujork tajmsa i takođe je došao u hotel, što je bila prva prilika za njegov susret sa gospodinom Kosanovićem.
Rano ujutru 8. januara 1943. dr Nikolas Mirković, ekonomista koji je radio kod nas na planiranju obnove Istočne Evrope, saopštio mi je vest o Teslinoj smrti i rekao da se Sava N. Kosanović već nalazi u hotelu, kao i da će mi telefonirati ako mu nešto bude potrebno. Sava N. Kosanović je zaista telefonirao i pozvao me da dođem.
Kada sam stigla, u sobi su već bili prisutni: Sava N. Kosanović, Kenet Svizi, bravar i još jedna osoba za koju mislim da je bio Džordž Klark, koji nije ostao još dugo. Saznala sam da su predstavnici policije i razni „vladini službenici” već bili tamo. Nikada nisam doznala ko je pozvao bravara.“

Deo Teslinog apartmana u hotelu „Njujorker“ sa sefom, sa krajnje desne strane Gradonačelnik Njujorka Fiorelola Gvardija i Sava Kosanović

Teslin sef

Šarlota Mužar vro precizno opisuje Teslin apartman u hotelu „Njujorker“ koji se sastojao od dve sobe. U jednoj se nalazio krevet, sto, nekoliko stolica i nekoliko neodređenih komada nameštaja, kao i veliki, uspravni kancelarijski sef. Druga soba je korišćena kao ostava. Bravar, koji je bio pozvan da otvori sef, izmenio je kombinaciju za njegovo otvaranje, zapisao je  i dao Savi N. Kosanoviću. Ova nova šifra kasnije je predata Šarloti Mužar na čuvanje i nije upotrebljena sve do 12. jula 1952, kada je Sava Kosanović prvi put otvorio sef u prostoriji koja će, krajem te iste godine, postati sastavni deo Muzeja Nikole Tesle u Beogradu.

„Sava N. Kosanović i Kenet Svizi su površno pregledali sadržinu sefa“, nastavlja Šarlota ovaj vrlo važan deo svojih sećanja na dešavanja u „Njujorkeru“ prvog dana posle Tesline smrti. „Nije bilo detaljnog pregleda. Sef je imao dupla vrata, brojne fioke i, u gornjem desnom uglu, poseban odeljak sa četvrtastim vratima koja su se zatvarala i otvarala ključem. U tom delu nađena je zlatna Edisonova medalja koju je Tesla primio 1917. od Američkog instituta elektroinženjera. Pošto je pogledao, Sava N. Kosanović je vratio u odeljak, zaključao ga jednim od mnogih ključeva sa alke za ključeve pronađene u sefu. Alku sa ključevima je stavio u jednu od malih fioka, zatvorio vrata, okrenuo brojčanik i sef je bio zatvoren i zaključan.
Ništa nije bilo uzeto iz sefa osim knjige sa sedamdesetak svečarskih pisama vodećih naučnika i inženjera iz celog sveta, koju je Kenet Svizi uredio povodom Teslinog 75. rođendana. Sava N. Kosanović je ovu knjigu dao Sviziju. Sava N. Kosanović nije uzeo nikakva dokumenta osim nekoliko fotografija ranije korišćenih u propagandne svrhe, kao i nekoliko kopija ranije štampanih Teslinih članaka. Ove kopije postoje.“
Znajući koliko je godinama posle Tesline smrti neprestano raslo interesovanje za sadržaj njegovog sefa, Šarlota navodi kako je u štampi bilo dosta spekulacija oko Teslinog pronalaska „tajnog oružja“ i „smrtonosnih zraka“. Naglašava da je upravo te 1943. godine postojala zabrinutost i strah da ovo oružje ne padne u ruke neprijatelja i da se to može videti iz novina štampanih u ono vreme. Zaključuje da se iz spisa koji su danas dostupni vidi da su mnoge obaveštajne službe raznih državnih ministarstava bile neobično zainteresovane za sadržinu Teslinih papira.

Sahrana Nikole Tesle

Komemoracija povodom Tesline smrti održana je 10. januara 1943. godine i prenosio ju je Radio Nјujork. Gradonačelnik Nјujorka, Fiorelo La Gvardija (1882-1947) pročitao je oproštajni govor koji je napisao Luj Adamič (1898-1951) slovenački pisac, esejista i prevodilac. Hrvatski violinista Zlatko Baloković (1895-1965) i hor “Sloven” za vreme komemoracije svirali su srpsku rodolјubivu pesmu “Tamo daleko”.

Informacioni centar Jugoslovenske kralјevske vlade organizovao je ceremoniju Tesline sahrane i tim povodom izdao saopštenje o njenom protokolu. Teslini posmrtni ostaci bili su izloženi u kapeli Kempbel. Tu su poslednju počast velikom pronalazaču iskazali državni dostojanstvenici, istaknute javne ličnosti, prijatelјi, poznanici, ali i reke lјudi koje su prošle samo zato da bi se poklonile senima Nikole Tesle čiji su rad cenile ili mu se jednostavno divile kao izuzetnom čoveku.

Fotografije sa sahrane Nikole Tesle (1, 2 i 3)

Telegrami i izjave saučešća pristizali su iz svih krajeva sveta. Jedan od telegrama uputila je i Eleonora Ruzvelt, prva dama Amerike, supruga predsednika Teodora Ruzvelta: „Predsednik i ja duboko smo ožalošćeni zbog vesti o smrti Nikole Tesle. Zahvalni smu mu na doprinosu koji je dao nauci, industriji i ovoj zemlji.“

Telegram saučešća Eleonore Ruzvelt

Opelo je održano 12. januara u katedrali Sv. Jovana Bogoslova (St. John the Divine) na Riversajd drajvu, u Nјujorku. Tada su prvi put za dvadeset godina ogromna zlatna vrata katedrale bila otvorena za upotrebu. U katedralu se uobičajeno ulazilo i izlazilo kroz manja bočna vrata. Delegacija od trideset jugoslovenskih oficira doprinela je dostojanstvenom odavanju poslednje počasti. Biskup Vilijam Tomas Mening započeo je službu i pročitao poslednju molitvu na engleskom jeziku.

Pismo prote Milana Mrvičina

U ime Srpske pravoslavne crkve i odsutnog vladike Dionisija, poglavara Srpske pravoslavne crkve u Sjedinjenim Američkim Državama, opelo je nastavio na srpskom jeziku protojerej stavrofor Dušan Šukletović, starešina srpskog pravoslanog njujorškog Hrama Sveti  Sava, uz sasluženje prote Milana Mrvčina, iz Lebanona u Pasadeni, koji na memorandumu Srpske pravoslovne crkve Vaskrsenja Hristovog (Serbian Ortodox Church „Resurrection of Christ“, Lebanon, Pasadena) o ovome piše izveštaj episkopu Dionisiju.

„Preosvećenom Episkopu Gospodinu Dionisiju,
u Libertvilu, Ilinois.
Vaše Preosveštenstvo, Preosvećeni Vladiko.
Sa tužnim srcem i bolom u duši mogu izvestiti Vaše Preosveštenstvo da sam po telegrafičnoj naredbi Vašoj, bio u Njujorku i saučestvovao u opelu blaženopočivšeg Dra. Nikole Tesle.
Opelo je izvršeno u Episkopalnoj Katedrali. Načelstvovao je Episkopalni Vladika sa đakonom i nekoliko njihovih đaka. Od Srba sveštenika, bili smo nas dvojica, Prota Dušan Šukletović i ja.
Naroda je u crkvi bilo dosta.
Na groblje nismo išli.
Celujući Vam Svetiteljsku Desnicu, odani Vam
Protopop Milan Mrvičin, paroh Lebanoski.

Kada je reč o samom opelu, vrlo je zanimljivo kako neke od bitnih detalja, koji su se dešavali van javne scene, opisuje Šarlota Mužar.
„Episkop Dionisije iz Manastira Sv. Save (poglavar Srpske pravoslavne crkve u SAD) u Libertvilu, Ilinoj (nedaleko od Čikaga) bio je informisan o vremenu i mestu sahrane. Umesto da dođe lično i održi opelo, poslao je vrlo nereprezentativnog sveštenika, neobrijanog i naizgled prlјavog, koga je gospodin Kosanović odmah otpustio. Pretpostavlјa se da je episkop odbio da učestvuje zbog činjenice da je Teslino telo trebalo da bude kremirano, mada je bilo poznato i da je bio veliki protivnik politike gospodina Kosanovića.“

Kremacija i prenošenje Tesline urne u Beograd

Nakon obavljnih službi u Katedrali Sv. Jovana Bogoslova, Teslin kovčeg je prekriven cvetnim vencima i prenet u pogrebna kola. U automobilu koji ih je pratio bili su Sava Kosanović, ban dr Ivan Šubašić sa suprugom, Kenet Svizi i Šarlota Mužar. Samo su se ova dva automobila odvezla do groblja i krematorijuma Fernklif, u Ardsliju, koji se nalazi u okrugu Vestčester, oko tridesetak kilometara od Njujorka. Tu je kovčeg unet u malu kapelu i, u prisustvu samo ovih petoro lјudi, dr Ivan Šubašić je pročitao kratku oproštajnu poruku. Kovčeg je tada odnet i smešten u kriptu.

Mada i danas postoje kontroverze u vezi sa vremenom kremacije Teslinih posmrtnih ostataka, u kojima se pretpostavlja da je to učinjeno odmah, Nikola Tesla je ipak prvo sahranjen na ovom groblјu, 12. januara 1943. godine. O tome svedoče dva dokumenta, koji se danas čuvaju u arhivi Muzeja Nikole Tesle. Pre svega, reč je o potvrdi koja je izdata Savi Kosanoviću 18. marta 1943. godine o uplaćenoj sumi od 10 dolara za pribavljanje dozvole za ekshumaciju, kremaciju i prepis umrlice Nikole Tesle.

Potvrda izdata Savi Kosanoviću o pribavljanje dozvole za ekshumaciju, kremaciju i prepis umrlice Nikole Tesle Potvrda o plaćenoj kremaciji, obavljenoj 25. marta 1943. godine

Dva i po meseca posle Tesline sahrane, 25. marta 1943. godine, po želјi Save Kosanovića kremirani su posmrtni ostaci Nikole Tesle, što potvrđuje i dokument groblja Fernklif.
Šarlota Mužar svedoči da je „urna sa pepelom bila smeštena u Fernklifu po ceni od 0,50 dolara mesečno, jer u tom trenutku nije bilo moguće praviti planove za definitivni kolumbarijum ili prenos na drugu lokaciju. Od tog trenutka, ovu ležarinu, koja je iznosila ukupno 6,00 dolara godišnje, plaćao je lično gospodin Kosanović. Tokom njegovog odsustva, plaćanje sam preuzela ja, a gospodin Kosanović mi je periodično nadoknađivao datu sumu“.
Posebno je zanimljivo Šarlotino sećanje na Kosanovićev stav o daljoj sudbini Teslinih posmrtnih ostataka. „U svojoj prepisci sa Savom N. Kosanovićem“, piše ona, „često sam ga pitala šta želi da se uradi sa Teslinim pepelom. Godinama je govorio da bi pepeo možda trebalo ostaviti u Americi. ‘Nešto od Tesle treba da bude i tamo’, bila je njegova često ponavljana rečenica. Dobro poznajući Savu N. Kosanovića, znala sam za njegovo nerado odlučivanje o ovoj stvari koje je poteklo iz njegovog osećanja i nade da će se možda podići neki spomenik u Americi koji bi bio pogodan i za čuvanje posmrtnog pepela“.
U jednom trenutku, Šarloti Mužar je ponuđeno da radi za „Centrotekstil import-eksport“ u Beogradu, u odeljenju za korespondenciju na engleskom jeziku. Prihvatila je ovaj posao i pripremala se da krene na put. Kad je Sava Kosanović saznao za njen plan da ponovo poseti Jugoslaviju, izrazio je želјu da urna bude doneta u Beograd. Nažalost, Sava Kosanović je umro 14. novembra 1956. u svom stanu u Beogradu. Pre odlaska, Šarlota Mužar je insistirala da je dr Mica Trbojević, kao jedini naslednik Save Kosanovića, obavesti o svojoj želji o ovoj stvari. Konačne instrukcije stigle su od dr Veljka Koraća, direktora Muzeja, u dogovoru sa Micom, da se posmrtni ostaci prenesu u Jugoslaviju i smeste u Muzej.

Šarlota Mužar (druga sleva) i Kenet Svizi (treći sleva) na svečanosti u Muzeju Nikole Tesle 17. jula 1957. godine povodom predavanja urne sa Teslinim posmrtnim pepelom

U u isto vreme primlјeno je pismo od groblja Fernklif sa ponudom stalnog kolumbarijuma po ceni od 35,00 dolara. Međutim, Fernklif je dobio instrukcije da pošalјe urnu u ambasadu Jugoslavije u Vašingtonu, odakle ju je Šarlota Mužar donela u Jugoslaviju trgovačkim brodom “Triglav”, 13. jula 1957. godine, u Rijeku a zatim 17. jula 1957. u Beograd.

Staranje o Teslinoj zaostavštini

Posle smrti Nikole Tesle, staranje o njegovoj imovini, prema sudskoj odluci američkih vlasti iz januara 1943. godine, pripalo je Teslinom sestriću Savi Kosanoviću.
Celokupna imovina Nikole Tesle je posle njegove smrti zapakovana, zapečaćena i predata Službi za čuvanje imovine stranaca. Iz hotela „Nјujorker“ preneta je u „Magacine i skladišta Menhetn“, u kome su se od ranije već nalazile smeštene neke Tesline stvari. Sava Kosanović je, pre nego što je napustio Nјujork 25. jula 1944. godine, isplatio sve račune za ležarinu Teslinih stvari u skladištu na Menhetnu. Tada je platio i ležarinu za čuvanje urne sa posmrtnim pepelom na groblјu u Fernklifu. Po njegovom napuštanju SAD te rečune je nastavila da plaća Šarlota Mužar, njegova dugogodišnja sekretarica.
Juna 1946. godine Sava Kosanović se vraća u SAD. Dolazi na mesto ambasadora Jugoslavije u Vašingtonu. Na tom poslu je bio do aprila 1950. godine. U ovom periodu Sava Kosanović je angažovao advokate iz Nјujorka da regulišu sva neizmirena Teslina dugovanja, prikupe i otkupe svu imovinu koja se eventualno čuvala na nekom drugom mestu, da ne bi bilo prepreka da se Teslina zaostavština pošalјe u Jugoslaviju.
Zalaganjem Save Kosanovića, svi lični predmeti i spisi Nikole Tesle konačno su 1951. godine preneti u Beograd. Sava Kosanović ih je potom poklonio državi.
Upakovana u 60 različitih paketa, kofera, metalnih sanduka i bačvi, zaostavština Nikole Tesle je brodom „Srbija“ uplovila u luku Rijeka, septembra 1951. godine. Potom je vozom preneta u Beograd gde je smeštena na Elektrotehnički fakultet. Juna 1952. godine, sa Elektrotehničkog fakulteta preneta je u „Genčićevu vilu“, u tadašnjoj ulici Proleterskih brigada 51, u kojoj se i danas nalazi Muzej Nikole Tesle.
Jula 1952. Godine, Savet za nauku i kulturu Vlade FNR Jugoslavije, koji je u to vreme brinuo o Teslinom nasleđu, obrazovao je komisiju za otvaranje zaostavštine. Članovi komisije bili su: Sava Kosanović, član Saveznog izvršnog veća; dr Aleksandar Damjanović, redovni profesor Velike Tehničke škole u Beogradu; dr Ilija Obradović, naučni saradnik Srpske akademije nauka; Nikola Rot, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu; Jovan Petrović, savetnik za visoke škole i naučne ustanove u Savetu za nauku i kulturu Vlade FNRJ. Poslove oko zapisnika obavljala je Šarlota Mužar, tada zaposlena u Jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu, koja je tokom svog boravka u Jugoslaviji, u periodu od septembra 1951. do jula 1952, držala predavanja u školi za sekretare u Beogradu.
Na posao se krenulo odmah i, u periodu od 12. do 31. jula 1952. godine, svi paketi su otvoreni, pregledani i njihov sadržaj popisan. Po završenom poslu, ova komisija je predložila Savetu za nauku i kulturu da što pre formira muzej koji će brinuti o dobijenom nasledstvu velikog izumitelјa.

Brod „Srbija“ Jugolinije kojim je zaostavština Nikole Tesle preneta iz SAD u Jugoslaviju

Dokumenti o ustanovlјenju Muzeja Nikole Tesle

Na predlog Saveta za nauku i kulturu, predsednik Vlade FNRJ i Ministar narodne odbrane Maršal Jugoslavije Josip Broz Tito je 5. decembra 1952. godine potpisao rešenje o osnivanju Muzeja Nikole Tesle sa sedištem u Beogradu. Donošenju ovog rešenja prethodio je niz odluka i rešenja vezanih za čuvanje i brigu o Teslinoj zaostavštini,
Ovom uredbom utvrđeni su zadaci rada Muzeja Nikole Tesle: da čuva naučnu i ličnu zaostavštinu Nikole Tesle, da prikuplјa i čuva dokumentaciju i lične predmete u vezi sa životom i radom Nikole Tesle; da održava stalnu izložbu materijala i zbirki te da organizuje proučavanje prikuplјenog materijala; da objavlјuje dela i spise Nikole Tesle i da kao nosilac autorskih prava daje ovlašćenja za objavlјivanje, preštampavanje i prevođenje dela i spisa Nikole Tesle
Upravni nadzor nad osnovanim Muzejom vršio je Savet za nauku i kulturu Vlade FNRJ, čiji je predsednik bio ministar Rodolјub Čolaković.
Muzejom upravlјa direktor, koga postavlјa predsednik Saveta za nauku i kulturu Vlade FNRJ. Za prvog direktora Muzeja postavlјen je dr Velјko Korać, pomoćnik ministra kulture i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Stručne poslove rešava Savetodavni odbor, koji ima pet do sedam članova koje imenuje predsednik Saveta za nauku i kulturu Vlade FNRJ. Članovi prvog Savetodavnog odbora bili su: Sava Kosanović, član Saveznog izvršnog veća; Velјko Vlahović, direktor lista „Borba“; general-major Božidar Kraut; inž. Aleksandar Damjanović, redovni profesor Tehničke velike škole u Beogradu; dr Ilija Obradović, naučni saradnik Srpske akademije nauka; dr inž. Josip Lončar, akademik, redovni profesor Sveučilišta u Zagrebu i dr inž. Milan Vidmar, akademik, redovni profesor Tehničke velike škole u Ljublјani.
Svedočanstvo o velikom poduhvatu koji je pratio nastajanje i prve godine rada Muzeja sažeto je u nekoliko rečenica koje je prilikom posete Muzeju Nikole Tesle, 27. oktobra 1968. godine, zapisao Kenet Svizi u muzejskoj Knjizi utisaka: “Sa zahvalnošću gospodinu Savi Kosanoviću koji je prvi sakupio i sačuvao Tesline stvari i osnovao Teslin Muzej u koji ih je smestio, gospodinu Veljku Koraću, direktoru, i svim ostalim predanim radnicima u Muzeju koji su ih sredili i kojima je tako mnogo stalo do njegovih stvari. Neka Muzej napreduje i na taj način proširi svoj rad na spašavanju od zaborava inspirativne priče o dobrom i dragom prijatelju i o najvećem izumitelju svih vremena, ne samo u Jugoslaviji i Sjedinjenim Državama –  zemlji njegovog rođenja i zemlji koja ga je usvojila, već i u čitavom svetu”.
Od istorijskog trenutka osnivanja Muzeja Nikole Tesle u Beogradu prošlo je punih 70 godina. U međuvremenu, kao posednik, čuvar i promoter Tesline zaostavštine, Muzej je postao svetska tačka i svojevrsni centar interesovanja i okupljanja naučnika i istraživača iz najrazličitijih oblasti. Kontinualno je negovao svoju dvojaku ulogu – da bude ustanova zaštite i da svojim delovanjem svedoči o Teslinim genijalnim pronalascima, naučnim dostignućima i idejama. Prateći sve savremene muzeološke tokove. Muzej se neprestano razvijao i svoje aktivnosti posebno usmerio na stručnu obradu, digitalizaciju arhivske građe, konzervaciju predmeta iz Tesline lične zaostavštine, kao i izradu replika originalnih predmeta, maketa i radnih modela Teslinih izuma. Tako je, osim bogate izdavačke delatnosti, omogućen i veliki broj gostujućih izložbi u svim delovima sveta čime je Muzej u velikoj meri doprineo Teslinoj planetarnoj popularnosti i dubljem razumevanju njegovog ogromnog doprinosa tehnološkom razvoju moderne civilizacije.

Vladimir Jelenković

http://www.planeta.rs/109/intro.php?page=nauka01

image description

image description

image description

image description

image description

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
“PLANETA” – štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
“Novinarnica”